Da je nebo znalo kud oblake nosi,
na koje će grane rosa kiše pasti,
Sunce bi im hitro isušilo kapi,
ne bi moglo drvo za Raspelo rasti.
Da je kovač znao zašto kuje gvožđe,
i čije će biti probodene ruke,
suzama bi jada ugasio vatru,
ne bi čavle skov'o za Kristove muke.
Da je tesar znao za kog' drvo teše,
čije će ga nosit' izmučeno tijelo,
srce bi mu jadno svisnulo od bola,
ne bi drvo tes'o Kristu za raspelo.
Samo Krist i Bog oduvijek su znali
kom' se drvo teše, kom' se čavli kuju.
trnovita kruna kome glavu kruni,
za pruženo dobro, kome obraz pljuju.
Da je trnje znalo, nikad raslo ne bi,
nit' bi bilo kruna za Kristovo čelo.
U cvijeće bi svoje pretvorilo bodlje,
od latica nježnih vijenac Kristu splelo.
Samo Krist i Bog oduvijek su znali...
Stana Klanac - Tulić